Области интервенција и дијагностика

Логопедија

Логопед се бави комуникацијом и језиком и третира све поремећаје говора, гласа и говорног и писаног језика, без обзира на етиологију, како код деце тако и код адолецената, одраслих и старих лица. Професионално је одговоран за превенцију, детекцију (откривање), дијагностиковање, третман и научно истраживање људске комуникације и повезаних поремећаја. Логопедски третман и саветодавни рад заснива се на примени специјализованих метода и поступака, било да се ради о индивидуалном или групном раду. Логопед превенира, евалуира и третира тешкоће или поремећаје комуникације и језика у свим његовим димензијама у оквиру:

Поремећаја усменог језика и комуникације (поремећаји артикулације, успорен говорно-језички развој, муцање...

Поремећаја навика у исхрани и оро-миофацијалних функција

Поремећаја говора и језика услед стечених неуролошких болести (траума главе, мождани удар, тумори на мозгу и др.), дегенеративних и прогресивних неуролошка стања (Алцхајмерова болест, Паркинсонова болест, мултипла склероза итд.)

Специфичних поремећаја учења неуроразвојног порекла (писани језик, читање, математичка когниција...)

Поремаћаја говорно-језичког развоја код особа са когнитивним дисфункцијама, церебралном парализом, аутизмом, емоционалним потешкоћама...

Учесталост и трајање рехабилитације зависе од клиничког контекста и резултата логопедског запажања и дијагностике.

Сурдологија

Сурдологија је грана дефектологије која се бави хабилитацијом и рехабилитацијом слуха и слушања. За развој говора и језика код деце, примарно је да процес чујења и слушања буде неоштећен, што је предуслов адекватног развоја аудитивн (слушне) перцепције, која подразумева разумевање информација које долазе у виду звука .

Слушни тренинг треба да омогући детету да адекватно развије своје биолошке капацитете слушања као базе за развој говора и језика, да му се омогући да буде у контакту са оним звучним стимулусима који су му неопходни да се говор и језик развијају неометано.

Функционална процена слуха

Испитивање слуха на дечјем узрасту је веома сложена и захтевна процедура која подразумева избор одговарајућих метода, техника и тестова у односу на хронолошки или когнитивни узраст, правилно извођење протокола испитивања, прецизну анализу добијених резултата испитивања и доношење закључака. У центру за примењене неуронауке „Плећевић“ посвећује се изузетна пажња испуњавању свих стандарда квалитета када је у питању функционална процена слуха код деце.

Препоручује се да се функционално испитивање слуха обави код:

деце која нису прошла универзални аудитивни скрининг на рођењу

деце код које постоји позитиван породични хередитет за оштећење слуха

деце која су рођена са високим пренаталним, наталним и постнаталним ризиком

деце која имају учестале упале ушију

деце која имају учестале респираторне инфекције

деце која имају застој или успорен говорно-језички развој

деце која имају успорен психомоторни развој

деце која су доживела повреде главе

деце која носе слушне апарате или кохлеарне импланте

У нашем кабинету могу се обавити следеће методе и тестови испитивања слуха:

Транзијентна отоакустичка емисија

Аудиометрија кроз игру

Говорна аудиометрија

Тонална лиминарна аудиометрија

Психологија

Психолошки третман

Психолошки третман подразумева терапијски процес који користи принцип психолошких техника и стратегија како би се појединцу помогло да разуме, превазиђе или управља емоционалним, менталним или понашајним проблемима.Ово може укључивати различите врсте терапија које су усмерене на решавање специфичних проблема или побољшање општег менталног здравља. Избор одговарајућег психолошког третмана зависи од специфичних потреба особе, врсте проблема с којима се суочава и њихових личних преференција.

Психодијагностика

Психодијагностика је процес процене и анализе личности, интелектуалних способности и емоционалног функционисања особе. Овај процес се спроводи уз помоћ различитих метода, техника и инструмената како би се стекао дубљи увид у ментално стање појединца. Она подразумева низ различитих процедура осмишљених да открију факторе који се налазе у основи људског понашања.

Психотерапија и психолошко саветовање

Психотерапија и психолошко саветовање представљају облике формалне психолошке помоћи људима који имају одређене психичке тегобе, а када нису у стању самостално да их превазиђу и када природни системи подршке изостану или се покажу као недовољно функционални. Појам психотерапија подразумева више група научних и искуствених поступака, процедура и метода који имају за циљ лечење психичких сметњи, стања и поремећаја. Данас је веома распрострањена и користи се у свим областима клиничке медицине и психологије, код особа свих узраста, почев од веома мале деце па до оних у дубокој старости. Психотерапија може бити индивидуална, групна, партнерска и породична, док се у односу на старосни узраст дели на психотерапију деце, млађих и старијих адолесцената и психотерапију одраслих.

Неуропсихологија

Неуропсихолошка рехабилитација представља скуп систематских терапијских мера које побољшавају когнитивно, емоционално и психосоцијално функционисање. Она се заснива на два основна механизма, а то су пластичност мозга као урођена способност опоравка од повреде и прилагодљивост особе односно њена способност да се прилагоди околностима променом свог понашања.

Неуропсихолошко тестирање је поступак којим се путем неуропсихолошких тестова и техника процењује когнитивно и интелектуално функционисање испитаника или пацијената. Тестирање се спроводи када постоји потреба да се процени функционалност и када постоје жалбе пацијената или околине на сметње у памћењу, говору и осталим функцијама свакодневног живота. Неуропсихолошка дијагностика осим слабости открива и јаке стране пацијента, предности на основу којих се може правити план рехабилитације и третмана.

Терапија обухвата задатке учења и поновног учења вештина и концепата, а њен циљ је когнитивна, неуробиолошка и социјална реадаптација. По савременим критеријумима неуропсихолошка рехабилитација подразумева когнитивну рехабилитацију, физиотерапију, индивидуалну и групну психотерапију, стимулацију емоционалних и социјалних интеракција, као и радну терапију.

Спортско-рекреативна терапија

Основна потреба сваког детета је потреба за кретањем – ходањем, трчањем,скакањем. Кретање, као основа функционисања сваког живог бића доприноси развоју моторике као основи целокупног психомоторног развоја. Стимулацијом базичних и диференцираних активних покрета (простих и сложених моторних образаца,координације,праксије) утиче се на развој виших когнитивних способности, док координисана активност моторике и чула доприноси развоју сензомоторних активности и перцептивних способности у складу са искуством.

Стимулисање психомоторног развоја кроз прилагођене физичке активност и активно учестовање у игри има значајан ефекат на развој позитивних карактеристика личности и пружа сазнање о сопственим могућностима, поспешују емоционално задовољство и јачају самопоуздање

Третман АДХД

Дефицит пажње са хиперактивношћу- ADHD (eng. Attention Deficit Hyperactivity Disorder) један је од најчешћих неуроразвојних поремећаја дечје и адолесцентне доби. То је когнитивни и бихејвиорални поремећај кога карактеришу хиперактивност, импулзивност и недостатак пажње. Поремећај је присутан код деце, адолесцената и одраслих. Дијагноза ADHD се поставља на основу клиничке слике, према критеријумима из Међународне класификације болести (MKB-10/ICD-10) које је поставила Светска здравствена организација и према DSM-IV класификацији.

Tерапијски приступ ADHD је мултимодалан и односи се на примену:

бихејвиор терапије (за децу са ADHD, али и за њихове родитеље)

фармакотерапије

комбинованог фармакотерапијског и бихејвиоралног терапијског приступа,

психолошког саветовања

дефектолошко- логопедског третмана

специјално- педагошких метода

неурофидбек тренинга

практичне помоћи у свакодневном животу (ADHD тренинг којим се омогућавају приоритети, организација и развијају свакодневне животне вештине овој деци)

спортско-рекреативне терапије

Најбољи резултати у третману деце са АДХД се постижу ако се делује одмах чим се открију проблеми, јер се тако могу спречити или ублажити појава додатних тешкоћа у облику поремећаја понашања и психолошких проблема. Неопходна је добра сарадња свих стручњака током дијагностиковања, планирања и спровођења третмана.

Неурофидбек

Неурофедбek (који се такође назива ЕЕГ биофидбек) је један од најразвијених процедура примењених неуронаука у клиничкој употреби данас. Он представља модерну компјутерску технику која се користи за процену и терапију различитих психофизиолошких поремећаја. Неурофидбек је метода смоконтроле, базирана на биоелектричном мерењу и повратној информацији унутрашње активности. Заснива се на процедури оперантног условљавања у којој се индивидуално мењају амплитуде и фреквенције електрофизиолошке динамике мозга.

Невољни процеси у нашем телу (мождани таласи) уз помоћ НФБ софтвера постају доступни нашим чулима (чулу вида преко екрана и чулу слуха помоћу различитих звучних сигнала). Када нам постану доступне ове информације, онда се остварује могућност да свесном контролом управљамо сопственим сигналима. Ова метода је заснована на основним предпоставкама: 1) да биоелектричне активности мозга (мождани таласи) одражавају одређена ментална стања и 2) да се те активности могу тренирати.

Когнитивна терапија

Когнитивне способности (перцепција, пажња, памћење, размишљање и закључивање) представљају окосницу целокупног дечјег развоја које се развијају од најранијег узраста. Сматра се да је опсег развоја појединих когнитивних способности урођен, али је утицај срединских фактора на њихов развој значајан.

Одступање у развоју било ког сегмента ових способности доводи до дисхармоничног развоја, због чега је њихово идентификовање значајано за планирање и спровођење терапијског процеса.

Стимулативни третман омогућава детету да у раду са терапеутом напредује на плану способности чији је развој очекиван за дати узраст. Већина когнитивних способности се надограђује кроз искуство и интеракцију са околином, што значи да се усмеравањем и одговарајућим третманом могу унапредити.

Радно-окупациона терапија

Радно- окупациона терапија обухвата когнитивне, физичке, социоемоционалне и моторне вештине. Радна терапија детету пружа могућност да развије независност и на тај начин квалитетније учествује у животу. Она пружа деци богат едукативни програм кроз чије активности деца усвајају и обогаћују своје језичке, когнитивне, психосоцијалне, манипулативне и сензомоторне функције. Пролазећи кроз супортативни рад са терепеутом у оквиру задатака које чине свакодневне активности, дете упознаје срж себе, али и других око себе. На тај начин дете само обликује своја интересовања чинећи себе корисним и самосталним бићем.

Свако дете је личност за себе, сходно томе групе се формирају према профилу сваког детета. Терапија се изводи у организованој групи. У концептуално осмишљеној групи деца пролазе кроз организоване, систематичне и плански осмишљене тематске активности (задатке), чија реализација носи за собом сврсисходан продукт. Сам чин радно- окупационе терапије од почетка до краја прожет је говорно- језичком интеракцијом терапеута са децом и њиховом међусобном интеракцијом. Примарни циљ терапије је да се деци омогући да учествују у активностима свакодневног живота неопходним за правилан раст и развој личности. Циљ програма може укључити самостално облачење, исхрану, личну хигијену, као и побољшање језичких, моторних, социемоционалних и визуоспацијалних способности детета.

Play терапија

„У play терапији играчке су налик дечијим речима, а игра је налик дечијем говору (Landreth, 2002).“ Кроз игру дете испољава своју личност, осећања и машту. Због бројних бенефита игре на целокупни развој детета, евидентан је њен значај и у терапијском процесу.

Play терапија намењена је деци узраста од две до дванаест година. Третман поспешује дечију креативност и емоционалну експресију кроз употребу играчака, цртање и бојење. Кроз структурисане активности деца остварују интеракцију са светом, исказују и уче да разумеју своја осећања и поступке.

Деца остварују комуникацију кроз игру и развијају нове и креативне стратегије за решавање проблема. Play терапија има значајан утицај на говорно-језички, социо-емоционални, когнитивни и психомоторни развој, као и на развој визуо-спацијалних способности

Аутизам

Поремећај из спецтра аутизма (PSA) је развојни поремећај који траје од најранијег дјетињства, а карактеришу га перзистентни недостаци у социјалној комуникацији и социјалним интеракцијама са присутним ограниченим, репетитивним облицима понашања, интереса или активности (Aмеричко психијатријско удружење, 2014). Самим термином спектар жели се нагласити како се ради о поремећају који се може различито манифестовати код различитих особа, у зависности о томе ради ли се о особама које имају уредан интелектуални статус (пример високофункционалног аутизма) или о особама које имају и придружене интелектуалне тешкоће. Такође у DSM-5® класификацији, симптоми овог поремећаја су класификовани у распону од благог до тешког, који варира од спектра "ниског интензитета" 1 до спектра "максималног интензитета" 3, а тежина болести код ових особа је дефинисано на основу количине потребне подршке у социјалним и комуникацијским тешкоћама и проблемима у понашању (American Psychiatric Association.2013). PSA су део неуроразвојних поремећаја и укључују аутизам и Аспергеров синдром. Симптоми се јављају рано по правилу пре треће године. Поремећаји из спектра аутизма су сложени поремећаји који утичу на функцију мозга и доводе до потешкоћа у развоју комуникације, социјалних интеракција и когнитивног сазревања. PSA такође карактеришу понављајућа/стереотипна понашања/интересовања и особености у обради сензорних информација. Дијагноза PSA се заснива на низу процена које врше: дечји психијатар, дефектолог, логопед, психолог итд.).

Циљеви мултимодалног приступа третману деце са PSA:

Развијање функционалне и ефикасне комуникације (вербална и/или невербална)

Развијање друштвених интеракција, њихових разумевања и прилагођавања

Емоционална регулација и самоконтрола

Препознавање, разумевање и адекватне реакције на емоције других

Развијање терапијских стратегија код поремећаја понашања (стереотипи, ритуалне радње, поремећај спавања и исхране итд.)

Когнитивна хабилитација: планирање, организација, ментална флексибилност, пажња...

Управљање сензорним посебностима (хипер и/или хипо тактилна, визуелна, слушна, олфакторна осетљивост, итд.)

Омогућити особи да разуме своје когнитивно и емоционално функционисање; да идентификује своје вештине и потешкоће како би могли мирно да се развијају у друштву.